Полегла коса
очи ти прекрива
Расуто златно класје
на опустео видокруг
неометано се слива
Игру сени прикрива
Последњи ластавичин круг
губи јасан облик
далеко изван
земаљских оквира
На путу
кроз Универзум
дубоко у Божијим недрима
небески змај
ти на грудима
призива урлик
учауреном лептиру
душе твоје
Једино моје!
Усамљен ми пловиш
световима,
где извор и ушће
једнако деле устаљен мук
Раскошан животни рефрен
поништава
немуште тишине звук
Ипак,
саслушај ме
Због тебе кидам
засторе између сна и јаве
и одбацујем
грумење Мајке Земље
далеко за собом
Потпуно будна
покушавам да замислим неку
сасвим другачију стварност
испуњену тобом!