На прослави
поводом годишњице,
ко зна које по реду,
у фабрици
бучних постројења,
промуклих од
вечите хуке и буке,
и жељно ишчекиваних
ремонта,
који су, као сунце,
обасјавали
лица радника
увек вољних
да што више новца зараде
узгред,
не марећи
што их сустиже
данак година
проведених
испод перјанице
великог димњака,
те и они све чешће
кашљуцају, кашљу
и бројсове сокове пију
неко на именованој годишњици
упита:
„које је моје место
у сали?“
„За тебе ће се већ наћи,
дођи и седи“,
повикаше другови
у један глас.
„Ти си наш,
не брини за место,
док си уз нас!“
Како је лако
утопити се у мноштво.
30.1.2009.
Аутор: Марина Тот