Преда мном се простире,
на рамена ми полеже,
још једна недосањана
летња нооћ.
Пођеднако злосутна
колико и милосрдна.
Изазивајућа.
Ни мало посебна,
нити очаравајућа,
мирна, лења,
свежа и чедна.
Ушушкана.
Прамењем облака
расплетена,
топлим ветром занесена,
заводљива, протегнута,
дарежљива,
молећиво осетљива.
Сненог погледа,
којим се нуде сва
обнажена и разоткривена,
зеницом ока уоквирена,
уздахом ветра,
на искап испијена
небеска чудеса.
Пре свечано изреченог
саопштења:
да је у поноћ
потпуно спремна
свету да понуди:
још један
росом окупан,
нов и неисписан
наредни дан.
Марина Тот
Песма написана 05.08.2008. године.