Заблудели иверак копни у пољу,
као да је на крај света бачен.
Ниоткуд.
Залутао у суседну дољу,
нанео га ветар, од некуд.
Нашао се затечен. Усамљен.
А сећа се раскоши свог дрвета.
Свако влакно у њему, још
носи спомен на родну грану,
гиздаву и мало повинуту.
Олујном силом истргнуту.
Од храста остаде ивер у пољу.
Ни налик снажном родословљу.
Нема му завичајне шуме,
ни друга, јаблана витога.
Нити шта разуме.
Ни јелена, да пасе крај стабла.
Далеко је вољена обала.
Сада је ту, на падини луга.
Као сваки одбачен ивер,
чами и трули. Мори га туга.