Никада,
ни у залогу свих срећа,
проговорила не бих!
Нити дозволила једној,
јединој речи
у форму да се уобличи,
у обличје циља мог,
похода самој ка себи.
Никоме то не желим рећи.
Не очекујем милостињу спаса
у хађилуку,
којим стоички ходим.
Кроз ширину луне,
ка имагинацији подневног зенита.
Без покушаја да искупим своју душау.
Марина Тот
Песма написана 29.11.2009. године