Надомак тишине,
између сене и душе,
где се чудновате
слике помаљају,
зенице ока
белином тињају
Кривудаве линије
најдражег лика умишљају
Жеља га
дугиним прахом обликује.
Илузијом
се дочарава слика
у погледу рањене срне.
Кроз шапат сени,
у магични круг се тоне
Запис твог имена,
етром лелуја
путањом успомена
Глас разума се брише
Време престаје да дише
између светова, узалудно стоји
Једино што још постоји
и чудесном ме снагом
напаја,
је преостала злаћана нит
која ме одувек,
са Тобом спаја