Увучена у столетни хлад
старог краљевског прела,
сабира воде с трију врела.
Зелени шимшир крај ње,
к’о смарагдни човечуљак,
иза камене клупе,
у подне задрема.
Тамо, где почиње
вијугави путељак,
што нестаје ка лугу.
Тромим корацима.
Само у близини чесме,
уз прштање изворских капи,
тренутак предаха, крепи.
Где вриску разигране деце,
сустиже мирис лековите,
борове росе.
Са шпалира дуж линије пута,
испод благе падинске косе.