Корачам.
Пут широк, царски!
Кораци чврсти,
колико се може,
нижу се редоследно.
Корачам и даље.
Истрајно.
Пут гладак,
небески!
Блиста обиљем,
устрепталих хтења,
у недоглед.
Корачам и гле,
будим се
и подижем полед.
А пут је и даље ту,
бедему налик.
Опасава ме.
Стоји и чека:
да сагледам.
Гледам и почињем
да препознајем
свој прави лик.
У основи здања.
Јасно сагледавам
од чега је бедем
у целини саздан
и полако увиђам:
– читав Универзум
у малом, ми је дан.
Иста је шема.
Као и пут.
Изван зидова, којих,
уствари и нема.